PREUZETO SA PORTALA SA DRUGE STRANE RIJEKE DRINE

Velimir Radičević Veco najstariji živi narodni ubica

Kako sam lovio ustaške krvnike Ljuba Miloša i Antu Vrbana

Osim što se istakao borbama u Drugom svetskom ratu, Velimir Radičević Veco, koji je nedavno proslavio 101. rođendan, kao politički komesar divizije Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) učestvovao je u hvatanju odbeglih ratnih zločinaca


Posle svega što sam proživeo i preživeo pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, nisam ni sanjao da ću dočekati ovako duboku starost, kaže Velimir Veco Radičević, najstariji živi narodni heroj, koga smo posetili u njegovom domu nekoliko dana nakon što je zagazio u sto drugu godinu života.

Dočekuje nas posle uobičajene, svakodnevne šetnje Vračarom. Nazdravlja nam čašicom rakije. Priča počinje od kraja rata koji je, kaže, za njega trajao do 1948. Te i prethodne godine učestvovao u „lovu” na grupu od ruke pravde odbeglih ustaških glavešina među kojima su bili i zapovednici zloglasnih logora poput Jasenovca ili Lepoglave, Ljubo Miloš i Ante Vrban, kao i Božidara Kavrana, jednog od ustaških čelnika koji su prebegli u Austriju.

Iako su o toj operaciji, pod kodnim imenom „Gvardijan”, već otkriveni brojni detalji, a 1983. snimljena je i televizijska serija „Zamke”, Radičević i danas o tome priča sa dozom konspiracije, svojstvene prekaljenom obaveštajcu.  

– Bio sam komesar divizije KNOJ-a sa sedištem u Zagrebu i oficirske škole tog korpusa u Bjelovaru. Pokrivali smo prostor kojim su se kretali „križari”, grupice ustaša ostale posle poraza NDH i povezane sa grupama u inostranstvu. Presreli smo im kurira i pritisli ga da oda šifre i druge podatke, a potom Ljubu Milošu, koji je posle rata pobegao u Austriju, zakazali sastanak na teritoriji Jugoslavije. Namamiti ga nije bila nimalo jednostavna operacija. Ali, bilo nam je jasno da bez hvatanja Miloša i Ante Vrbana nećemo moći da dođemo do ostatka ustaške vrhuške, na čelu sa Kavranom. Cilj nam je bio da neutrališemo grupe koje su planirale da se vrate u zemlju i organizuju diverzije – ističe Radičević.

A kako je Velimir došao u situaciju da bude uključen u tako ozbiljne operacije, posebna je anegdota. 

– Najpre je u Beogradu Krsto Popivoda, kao član AVNOJ-a i moj pretpostavljeni, odmah posle oslobođenja grada 1944. planirao da me rasporedi kao agenta Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), ali ja nisam želeo da pristanem. Rekao sam da ne mogu i ne umem da budem špijun, a da naravno nemam ništa protiv onih koji su u stanju da to rade. Tako je na mesto koje je meni bilo namenjeno došao Jovo Kapičić. Da me mimoiđe ta dužnost u Beogradu, najviše mi je tu pomogao jedan od osnivača Ozne i njen tadašnji načelnik Aleksandar Ranković koji me je dobro poznavao. Pozvao me je na jedan sastanak gde je bio i Krsto, pa su umesto da postanem agent odredili da budem politički komesar divizije KNOJ-a u Zagrebu – seća se general Radičević.

Za podvige u ratu i posle njega, osim Ordena narodnog heroja 1953. godine, odlikovan je i Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom i Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem. Nosilac je Partizanske spomenice 1941,a pre dva meseca, Velimiru Radičeviću, general-potpukovniku JNA u penziji, uručena je i ruska medalja „Sedamdeset godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945”. Ukaz je potpisao predsednik Rusije Vladimir Putin.

Ovo priznanje kruna je epopeje započete organizovanjem ustanka u Crnoj Gori 1941. i prvim velikim ratnim okršajem – čuvenom Pljevaljskom bitkom 1. decembra 1941, gde se istakao kao bombaš.

Pratio je Savu Kovačevića i bio u njegovoj blizini kada je zapovednik Treće divizije poginuo u pokušaju proboja obruča na Sutjesci.

– Osim tog, najteži ratni trenuci bili su mi kada je od zadobijenih rana umro moj rođeni brat Dušan, na samom početku Četvrte ofanzive na Neretvi. I danas mi je teško kad pomislim na ceo taj period od kraja 1942. do gotovo kraja 1943. Da mi je tada neko rekao da ću doživeti da kao pobednik sudelujem u hvatanju odbeglih zločinaca, ne bih mu verovao. A da mi je neko prorekao da ću u 2015. razgovarati sa vama za „Politiku”, rekao bih mu da mu šala nije na mestu – iskren je Radičević.



Žali što nije bio španski borac


I dan-danas Velimir Radičević žali što su ga vlasti Kraljevine Jugoslavije sprečile da bude učesnik građanskog rata u Španiji.

– Ušao sam u Savez komunističke omladine još u petom razredu gimnazije. Nadahnut naprednim idejama, bio sam rešen da te 1936. odem i pomognem drugovima internacionalcima u Španiji. Plan je bio da se kod Sutomora ukrcamo u čamce i stignemo do francuskog broda koji nas je čekao podalje od obale.Žandarmi su napravili zasedu i presreli nas. Uspeo sam da pobegnem i peške se vratim kući, u Zetu. Dočekali su me tamo i prekorno pitali zašto nisam nastavio ka lađi bez čamaca. Za ideju se pliva, poručili su mi moji Zećani–seća se Radičević.

Kaže da mu je život bio u opasnosti i neposredno pred rat. Bio je hapšen kao komunista i robijao u Smederevskoj Palanci. Izašao je 27. marta 1941.

–Da sam u zatvoru dočekao okupatore, ko zna šta bi sa mnom bilo – dodaje VelimirRadičević.



Oca streljali četnici


Velimir Radičević i danas pomno prati politička i društvena zbivanja. Kaže nam da je ogorčeni protivnik nedavne rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića.

– Neka oni to pravno formulišu kako god žele, ja ne mogu da se pomirim s tim da je rehabilitovan četnički komandant. Jedan sam od mnogih kojem su četnici ubili bliskog člana porodice. Rođen sam u Goričanima kod Podgorice i veliki deo moje familije opredelio se za komuniste, pa i moj otac Vasilije kojeg su ti četnici streljali u Podgorici. Svi u tom kraju dobro znamo šta su radili i kako su sarađivali s okupatorom – poručuje Radičević.


Operacija „Gvardijan”


Zahvaljujući tome što su uhvaćene ustaše 1947 . i 1948. pristale na saradnju, kasnije je u Jugoslaviju namamljen i uhapšen Božidar Kavran, kojeg je Ante Pavelić 1943. imenovao za zapovednika svih ustaša. Tako je okončana operacija „Gvardijan”. Kako navodi istoričar Bogdan Krizman u knjizi „Pavelić u bjekstvu”, jugoslovenske službe su ustaškom štabu u emigraciji poslale poruku: „Mi smo vas za...ali. Stop. Svi ste u našem zatvoru”.

Ljubu Milošu je 1948. godine suđeno u Zagrebu. Osuđen je na smrt i pogubljen na vešalima.

Ante Vrban posle zarobljavanja 1947. na Papuku osuđen je na smrt vešanjem. 

Božidar Kavran pogubljen je na vešalima 1948. godine.